недеља, 16. јануар 2011.

Mit i religija u Srba

http://www.tabanovic.com/1.bogovi.htm


KULT DRVETA I BILJAKA KOD STARIH SRBA
Lipa je sveto drvo svih Slovena. Lipovi gajevi i pojedini primerci bili su nekada centar kulta: kod starih crkava i džamija nalaze se i danas lipe, ili ih je, prema lokalnoj tradiciji, bilo ranije; crkve su možda u pojedinim slučajevima zamenile svete lipe. Od lipovog drveta pravili su se starinski idoli; "krst lipovi" u poznatoj turskoj psovci upućivanoj Srbima, ustvari, je aluzija na starinski idol od Lipovina; oko lipe vršena su nekada venčanja. Inače je kult lipe od davnih vremena u dekadenciji; verovatno je da je ta dekadencija otpočela još pred kraj paganizma. Danas lipe nema u našim krajevima mnogo; međutim, veliki broj topografskih imena je po njoj, mnogo veći no po ostalim stablima, dokazuje da je lipe pre bilo mnogo više, svakako u vezi s tim što je i poštovanje prema njoj bilo jače.
Hrast je u starim indoevropskim religijama poznato drvo boga gromovnika. Kod nas se hrast po pravilu uzima za badnjake i za zapise. Gde se pored crkve nalazi hrast ili hrastov gaj, to su verovatno sveta drveta preostala još iz vremena paganizma. I običaj da se pod hrastom održavaju zborovi i vrše suđenja starinski je i u vezi sa religijskim uvaženjem toga drveta. Od ostalih svetih drveta možemo samo spomenuti još tisovinu koja je "Vilinsko drvo" i raste samo na čistom mestu.
Nijedno drvo, osim možda glogovine, nije tako snažan utuk protiv zlih demona.
Nekakva Ciganka, za opkladu, od pedeset plugova koji su na njivi orali, zaustavila je svojim basma četrdeset devet, a pedeseti nije mogla, jer je u rogovima volova bilo pomalo tisovine: "Takav plug "- rekla je Ciganka - "Ne bi mogli zaustaviti ni svi sihirbaizi što ih ima na svetu."  Popis božanskih i demonskih drveta ako bismo hteli da spomenemo sva drveta koja dolaze u obzir, ispao bi vrlo veliki. U tome katalogu jedno od uglednih mesta pripadalo bi i javoru, koji ima veze sa mrtvačkim kultom, i kultom predaka, i nije slučajno što su se mrtvaci nekada često sahranjivali u izdubljenim javorovim deblima; što se mrtvački kovčeg često pravi od javorovih dasaka ("Sine mili, je l' ti zemlja teška, Il' su teške daske javorove"); i što su gusle, koje su instrumenat epske poezije, a epska poezija je u vezi sa kultom predaka i jedan deo toga kulta, od javorovine.
Od biljaka koje su imale značaj u staroj srpski religiji ne možemo a da ne spomenemo
bosiljak, za koji je Pančić rekao da Srbina prati kroz sav njegov život, u radosti i žalosti, od kolevke pa do groba.
On je božji cvet;
najpre u vrtu treba posaditi bosiljak, pa onda ostalo cveće.
Prema srpskim legendama, ponikao je on na grobu
cara Uroša; ili čak na grobu
Spasiteljevom; ili je postao od suza svetoga Save. Jedna legenda kaže da Bogorodica najradije miriše taj cvet; i kada je jednom "Ovca Razbludnica" bila kod Boga na večeri, Bog joj je dao jabuku, a Bogorodica kitu bosiljka. Kao što grčki Hermes vadi duše čarobnim štapom, tako sveti Arhanđeo vadi duše pravednika bosiljkom. Ovoliko o religiji pojedinih drveta i biljaka.
Ako se sada posmatraju sve ukupno, moći će se dobiti zanimljiva i, uglavnom, jasna slika o celokupnoj religiji i kultu njihovom u našoj starini. Unapred bismo sasvim ukratko mogli reći da, prema starinskim shvatanjima i našeg naroda i drugih naroda, drveta i biljke mogu biti - mada to nisu uvek - senovite, to jest, one pripadaju ili kakvoj duši (to su, na primer: voćke i loze koje se sade po grobovima; ruža koja je ponikla na grobu nevino poginule Jovanbegovice; kosovski božuri; bosiljak koji je samonikao na Isusovom grobu), ili kakvom dobrom ili zlom demonu (brest, jasen, jela, bor pripadaju vilama; zova i orah nekim zlim demonima), ili divovima, koji su zapravo najstarije forme paganskih bogova (Otuda dive voćke i dive životinje - tj. koje pripadaju divovima) ili najzad božanstvima (Hrast bogu Gromovnik, leska nekom velikom ženskom božanstvu, lipa, takođe, nekom velikom božanstvu).
Kada sam rekao da izvesna drveta —
pojedini primerci ili cela specija - pripadaju izvesnim demonima ili božanstvima, ja sam naročito upotrebio ovaj neodređeni izraz. Kakva je to pripadnost, kakva veza između drveta i demona? Ima naučnika (Kakav je npr. halski profesor Otto Kern) koji misle da drvo ili biljka sami po sebi, kao takvi, nikada nisu obožavani, nego da njihov religijski karakter i ugled dolazi otuda što su oni eventualno mogli biti stan, privremeni ili stalni, kakvog božanstva ili demona; sveta drveta, prema tome, ne bi bila ništa drugo nego najprimitivniji hramovi, s obzirom da hramovi u paganizmu doista nisu bili ništa drugo nego zgrade u kojima božanstvo stanuje (U izvesnoj suprotnosti sa današnjim hramom, koji je u prvom redu zbornica). Još Plinije Stariji, iz I stoleća posle Hrista, rekao je za drva da su "Hramovi bogova", numinum templa. Međutim, u našoj narodnoj religiji postoji i postojalo je i jedno i drugo shvatanje da drvo može biti, pre svega, sklonište, sedište ljudske duše, dokaz su nam voćke i drva koja se sade po grobovima, i u koja narod zamišlja da se sklanja duša pokojnikova. Iz narodne književnosti i iz narodnih verovanja znamo da je na Momirovom grobu iznikao bor, a na Grozdaninom loza; ili na grobu nekog drugog momka loza, a devojčinom ruža; da su iz krvi kosovskih junaka ponikli božuri, a na grobu svetoga Jovana Vladimira bršljan.
Drvo može biti i vilin stan. U jednoj našoj narodnoj pesmi, Bog je dao momčetu zlatne roge, i ovo "Probode boru koru, al 'u boru mlada moma, pak, zasija kao sunce". Na nekim stablima - npr. na brestu i jasenu - vile se osobito rado skupljaju. Zanimljivo je, još, da se i danas iz naših običaja i tradicije može videti da je drvo ponekad moglo imati potpuno isti značaj koji i hram. U istočnoj Srbiji starinsko pričešćivanje koprivom, o Uskrsu, vrši se pod zelenom šljivom ili drugim zelenim drvetom, onako kako se u starim kultovima vršilo u hramu ili njegovoj neposrednoj okolini. Sveta drveta, zapisi, pod kojima se čine molitve i prinose žrtve i u koje se urezuje krst koji se svake godine obnavlja ili na koji se prikucava ikona, u stvari nije ništa drugo nego jedan takav primitivan hram.
U jednoj našoj legendi priča se kako nekakav car nije nikada išao u crkvu da se Bogu moli (jer mu se tu''nije dalo''),
nego je to činio pod kruškom. Kruščica je moja crkvica) i njegove molitve tu imale su toliko uspeha da se on posvetio. Nije nemoguće da i u poznatoj lepoj srpskih legendi: ''Ko manje ište, više mu se daje'' imamo tamnu uspomenu na kult koji se vršio pod kruškom
kao svetim drvetom: "čuvanje" kruške u tom slučaju imalo bi se shvatiti kao ostatak kulta koji je činjen kruški, i tek tada bilo bi jasno nešto što se iz današnje priče ne vidi - naime, zbog čega su bila nagrađena braća koja su krušku čuvala. Jedan, na žalost zaboravljen, ali vrlo darovit, naš istraživač, Pavao Sofrić, s pravom je rekao da nije slučajno što se u našim narodnim pesmama hajduk moli Bogu pod zelenom jelom: jela, za koju, inače, dovoljno znamo da je smatrana za senovito, sveto drvo, imala je ovde da zameni hram. Iz navedenih primera vidi se da je drvo doista moglo biti sedište ili hram, kakvog demona ili božanstva. Iz drugih primera, međutim, vidi se da je drvo i samo po sebi, kao takvo, moglo važiti za demona ili božanstvo. Za to najubedljivije govori badnjak, kome se o Badnjem večeru prinose žrtve, upućuju pozdravi i molitve i koji se uopšte celoga večera, u svima ceremonijama tretira, ne kao drvo, nego kao ličnost, kao božanstvo koje se propisno spaljuje - da bi se (Prema shemi koja nam je poznata iz religije Atisa, Ozirisa, Adonisa, Sandan i drugih) ponovo rodilo.
Drugi zanimljiv primer imamo u neobičnom kultu koji se o Badnjem večeru čini tisovini: kada se ona unese u kuću, moraju je "predvoriti" dve mlade devojke ili momak i devojka, isto onako ''kao mrca''. Božanska snaga drveta ili biljke pretpostavlja se i u običaju da se listom ili pupoljkom pojedinih drveta i biljaka, naprimer: leske, koprive, tisovine, u našoj staroj religiji i pričešćivalo. Najzad, da se i drveta i biljke mogu personifikovati, vidi se i iz nekih starinskih shvatanja, od kojih imamo manje ili više jasnih tragova u tradiciji i običajima.
Primitivni ljudi ponekad smatraju da su sa ovom ili onom biljnom specijom u neku ruku ravnopravni, da su istoga porekla i srodnici; takve slučajeve imamo u takozvanim totemističkim zajednicama; ali i kod klasičnih i kod orijentalnih naroda postoje motivi u kojima se priča da su prvi ljudi rođeni iz drveta.
U našim narodnim pripovetkama poznat je motiv da se devojka rađa iz bosiljka ili iz jabuke, ili iz bora. U Hercegovini pričaju da vile postaju iz biljke mrazovca (Colchicum autumnale), zato momci nikada neće ovu biljku da zgaze; dok naprotiv stare žene čine to krišom, rano u zoru.
Arapi
pričaju za palmu da ju je Bog stvorio zajedno sa čovekom i zato je nazivaju bratom (mi bismo rekli "sestrom", ali je palma, Nahl, u arapskom muškoga roda). Kod nas se biljke često apostrofiraju sa "sestrice" (''vidovčice, po Bogu sestrice''leščice, po Bogu,''sestrice''), i to, što je važno ne u lirskim pesmama, nego u basnama i molitvama, u kojima su najbolje sačuvani starinski kultni nazivi i starinska verovanja. Bajalica naziva uopšte svaku magičnu travu koju će da iskopa ''o travice, po Bogu sestrice''.
Ako bismo hteli da govorimo o svakom drvetu ponaosob, prvo što bi treba da učinimo to je da ih podelimo na dve kategorije: na dobra i zla dreveta, ili - kako su ih delili još stari narodi, Grci i Rimljani, takođe i Germanci - na drva srećna i nesrećna. Jedno od najvažnijih drveta iz prve kategorije bila bi, svakako, leska. Kod našeg naroda postoji čitava religija ovog drveta. Leskina šibljika ima izvanrednu magičnu snagu; takva magična šibljika može ispuniti svaku našu želju; i njome se može ubiti đavo, čovek pretvoriti u životinju, i ponekad čak i mrtvac oživeti.
U lesku ne udara grom, i zbog toga se čobani, kad zagrmi, kite njenim lišćem, ili ga meću pod pojas, ili beže pod nju. Leska je i drvo znanja. Ko bi metnuo u usta meso od zmije koja pod leskom živi, razumeo bi govor životinja, a ko bi pojeo srce te zmije,
tome bi svaka travka rekla od čega je lek.

Među sveta drva mogu se još ubrajati:
lipa, hrast, tisovina i mnoga druga.
Lesku i Nemci zovu''Frau Hasel''. -
Očevidno je, dakle, da drvo ili biljka, sami po sebi, mogu biti božanski numen.
Kad je reč o starinskom kultu, može biti od interesa - mada neće predstavljati nikakvu senzaciju - da utvrdimo kako su se naši preci obraćali, kako su adorirali sveta drveta. Ako se uprede današnji naši fragmenti sa stanjem stvari u religijama starih naroda, moći će se konstruirati ovi glavni momenti u našim starinskim molitvama: metanisanje pred svetim drvetom, hvatanje rukom, cjelivanje. Pored toga, obavezno je bilo i sedenje pod svetim drvetom ili u svetom gaju. Pred drvetom kome se starinski Srbin obraćao molitvom, trebalo bi, dakle, najpre metanisati, pa ga onda uhvatiti rukama, i reći svoju želju. Tako i danas rade u Bosni stari Srbi kada se, uoči Uskrsa, ispovedaju leski i pričešćuju njenim pupoljkom; tako je uradila i Latona sa palmom i maslinom, pre no što će roditi Apolona i Dijanu. Starinski, još grčki i rimski, propis da se putnik kada prolazi pored svetoga gaja, treba tu da zadrži i neko vreme posedi paulisper assidere, može poslužiti kao lep komentar za jedan naš poznati običaj u mrtvačkom kultu, i za jedno mesto u pesmi: "Ženidba Milića barjaktara". Kada je Milićeva zaručnica umrla, svatovi su je propisno sahranili, pa onda oko groba, koji je bio odmah zasađen ružama, klupe pogradiše:
Ko j' umoran, neka se odmara. U pesmi je zaboravljen pravi smisao sedenja, ali nakon ovoga što smo rekli jasno je da je to doista kultna radnja, u najmanju ruku odavanje počasti pokojniku.
Mi, uostalom, i sa druge strane znamo da sedenje može imati izvesno pozitivno, magično delovanje: setimo se samo propisa da gost, kada uđe u kuću, ma za najkraće vreme, mora sesti; i da takođe mora sesti i polaženik kada nam o Božiću dođe. - Što se tiče celivanja svetih drveta, meni je, iz ove oblasti, poznat samo slučaj celivanja badnjaka, kod nas u Šumadiji i inače...
O žrtvama koje se svetim stablima i biljkama prinose imamo interesantnih dokumenata. U mnogo slučajeva drvetu ili biljci, odnosno, božanskom numenu koji se u njima zamišlja, prinosi se žrtva u vinu, hlebu i medu. Klenu i glogu, na primer, prinosi se na žrtvu pogačica, vino i voda, da bi se saznalo da li se bolesnik namerio. Isto tako, uoči Đurđevdana i Spasovdana prinosi se slična žrtva vili, koja boravi u biljci Jasenku, da bi bolesniku, koji će te noći spavati pod Jasenkom, došla na san i kazala mu lek.
Sasvim starinsku žrtvu imamo i u običaju u okolini Đevđelije da se o Uskrsu daje kruški nafora, koja joj se umetne pod koru. U našoj staroj religiji postojale su u kultu drveta i takozvane obedne žrtve. Ovo je vrlo starinska, prema jednom engleskom istraživaču Robertsonu Smithu, čak i najstarija forma žrtve uopšte. Ljudi jedu isto jelo, za istom trpezom, s božanstvom i preko jela učvršćuju odnose, prave savez s njim, onako kao što se prijateljstvo i savez i danas još sklapaju preko soli i hleba, i kao što se onome koji nam dolazi kao gost, i čije prijateljstvo želimo da anticipiramo, nudi so i hleb.Takve obredne žrtve postoje kod nas u kultu predaka: prilikom daće ostavlja se za trpezom prazno mesto za dušu pokojnikovu, za koju se misli da nevidljivo uzima učešća u gozbi. Kod Rimljana postojao je običaj zajedničkog obeda bogova i ljudi, koji se zvao lectisternium; tom prilikom u začelju je rezervirano mesto za boga, njegova statua bila bi donesena i postavljena na stolici ili minderluku, i pred nju bi bila iznesena jela. Za ovakvu primitivnu žrtvu teško je naći paralelnih primera u istoriji religije, i utoliko je zanimljiviji jedan srpske primer iz religije drveta. Naime, u Nerodimlju postoji jedan prastari, sveti bor, za koji tradicija kaže da ga je posadio kralj Milutin. Prvoga dana Uskrsa kod toga bora drži se sabor, koji kulminira u ritualnoj gozbi, pri kojoj mesto u začelju zauzima bor. Lep i vrlo redak primer za lektisternijum u našoj religiji. Kult biljaka, u našoj starini, pripadao je inače velikim delom ženama. Dok su iz drugih nekih kultova žene isključene ili im je uloga ograničena (na primer: ženi nije dozvoljeno da kolje sitnu stoku i perad, jer bi se, kaže se, ono što žena zakolje omrcinilo - a mi znamo da je svako klanje prvobitno bilo ceremonijalno i pod kontrolom religije; pa onda, žena po pravilu ne može "Ustajati u slavu"; čak i za ulazak u hram postoje izvesna ograničenja, dotle u kultu i religiji drveta i biljaka žena po pravilu vodi prvu reč. Jedna od najvažnijih stvari u ovoj oblasti jeste branje lekovitih i magičnih biljaka.
Kod nas, kao što je poznato, ova važna religijska radnja potpuno pripada ženama - dovoljno je podsetiti na "Idenje u zdravac" o Biljanom petku, i na branje biljaka za vreme Međudnevica. Zanimljivo je da i inače celi biljni svet, u svima religijama i mitologijama, dolazi u interesnu sferu i pod kontrolu ženskih božanstava i demona. Spomenuo sam petak i Međudnevice kao dane kada bilje ima naročitu spasonosnu moć. Zar petak, vendredi, Freitag, kao što se već i iz samog imena njegovog vidi, nije dan starinske Venere, odnosno, germanske Fraje, i, kada je kod nas izvršeno personifikovanje dana, naše svete Petke? A Međudnevice su dani između svih velikih Bogorodičinih praznika. Važna je još činjenica da su u ovu međudnevičku sezonu još i za vreme paganizma padali najveći praznici ženskih božanstava. Božanstva od kojih zavisi cela vegetacija, i kod semitskih i kod indoevropskih naroda, takođe su ženskoga roda: to je Ištar ili Astarta, ili Dimitra, ili Majka Zemlja, ili drugo koje žensko božanstvo. U našoj religiji i mitologiji najčuvenije biljarice jesu ženski demoni, vile. One se i rađaju iz biljaka ili iz drveća, i žive u njima ili oko njih; čak i njihova egzistencija zavisi, u najvećoj meri, od magičnih biljaka; u narodnim pripovetkama; naivno i ne bez izvesnog
humora priča se kako se vile žure da, u noćima kada biljke imaju naročitu magičnu moć, preduhitre smrtne žene i tako reći ispred nosa im poberu mitsku biljku vratolom; ili seme od beloga luka, koje daje besmrtnost; ili seme od paprati, s pomoću koga se može naći i podići zakopano blago. Čak i životinjski svet nagone vile da za; njihov račun skuplja magično bilje. U jednoj fantastičnoj priči iz Prilepa objašnjava se zbog čega su ždralovima vratovi očupani. Oni, naime, idu svake godine u neku pustu planinu u koju ljudi nemaju pristupa, i tu, za vile, beru smilje, pa ga onda vršu; i vratovi su im očupani zato što su bili vezani za stožer. U davnoj prošlosti uloga žene u kultu drveta i biljaka morala je biti još mnogo veća. Od njene magične intervencije često zavisi cela vegetacija. U primitivnom društvu žene su, da bi se vegetacija obezbedila, čak prinošene i na žrtvu. Nije nemoguće da je takav običaj postojao i u maglovitoj slovenskoj prošlosti. Ima kod nas jedan običaj o Đurđevdanu da se ide na reku i tu, ''šale radi'', poneka; devojka gurne u vodu i, razume se, odmah zatim izvuče na obalu. To što se danas smatra za šalu bila je nekada, po svoj prilici, ozbiljna kultna radnja. Ja držim da ovde imamo ništa manje nego zamenu, supstituciju ljudske žrtve. U vrlo dalekoj prošlosti — tako bismo smeli da rekonstruišemo celu stvar
— božanstvu koje se zamišljalo da je u reci žrtvovana bi bila po jedna devojka, odnosno, bila bi mu poslata kao nevesta; onako isto kao što je reci Nilu svake godine žrtvovana po jedna devojka, i kao što reka u lepoj našoj priči o Usudu traži ljudsku žrtvu. To je, u paganizmu, poznati slučaj takozvane „svete svadbe": na mističan nain, i po sili analogne magije, ima da ova žrtva izazove i obezbedi poljsku plodnost. Zanimljivo svedočanstvo o božanskoj snazi pojedinih drvetа imamo mi možda i u izvesnim za;kletvama, u kojima se takva drveta spominju. Naš narod kune se u bor i glog: bora mi, i: gloga mi.
Vuk misli da su ove reči uzete zato da se ne bi veliko Božje ime
profanisalo i uzimalo u usta radi ma kakve bagatele. I doista, postoje primeri za ovakav eufemistički način izražavanja kakav pretpostavlja Vuk,
na primer kod Francuza i Nemaca:
parbleu m. par dieu i potz Wetter m. Gottes W. Ali je ipak verovatnije da mi ovde stvarno imamo zakletvu svetim drvetom.
Mi, doista, znamo da su se stari Sloveni, kao i stari Germanci i klasični narodi, rado zaklinjali svetim drvetima; i da je ta navika bila jako popularna, dokaz je to što je crkva smatrala za potrebno da ovakve zakletve naročito zabranjuje.
Analognih slučajeva za ovakvu zakletvu imamo kod Grka, koji su se zaklinjalia — incredibile dictu — u kupus, jer je on smatran za svet, i kod Germanaca, koji su se zaklinjali u lesku. Za bor i glog mi
inače dovoljno znamo da su ih naši preci doista smatrali za sveta drveta.
O boru rečeno je već ranije nešto.
Glog je, pored ostalih svojih supra-normalnih osobina, imao još i retku čast da se smatra za kozmičko, vasionsko drvo. Kao za igdrasil u germanskoj mitologiji, tako naš narod priča za neki veliki glog da na njegovim granama stoji cela zemlja, za taj glog vezan je crni pas, koji neprekidno grize glog, i ako bi ga pregrizao, svet bi propao; ali s vremena na vreme sveti Petar prekrsti štapom, i glog se vrati na staru meru. S obzirom na eventualnu demonsku ili čak i božansku prirodu drveta i biljaka, nije nikakvo čudo što za sečenje drveta i branje biljaka postoje naročiti magični i kultni propisi.
I za branje magičnih biljaka postoje strogi propisi, kojima se reguliše i vreme branja i mnoge druge stvari, kao što su molitve, žrtve, kultna čistota.
Zanimljiv je Ovidijev opis kako je čuvena čarobnica, Medeja, brala magične biljke, kojima će podmladiti svoga svekra, Ezona: iz njega se vidi koliko ta stvar može da bude ceremonijalna i komplikovana.
Takvi propisi postoje i kod nas.
Ja ću spomenuti samo jedan.
Za kopanje velikoga zelja, vrlo cenjene magične biljke, koja će se ušiti deci u amajliju, i upotrebiti za kađenje kuće od veštica, važi ovaj propis: zelje se kopa u Međudnevice; ono se kopa kamenom, i kada se dovoljno opkopa, baci se kamen uvis, i zelje iščup&a, dok se kamen još nije vratio na zemlju. „Ako kamen prije pane nego su iščupali" — kaže onaj koji je ovaj običaj opisao
— „onda drže da to zelje nema toliku moć kao što bi imalo da se iščupalo prije nego je kamen pao."
Propis da se mora kopati kamenom, a ne možda nožem ili ašovom, svakako je izvanredno star, stariji od upotrebe metala, dakle: svakako još iz neolitskog vremena; onako kao što je stariji od upotrebe metala i propis da se pokrov za mrtvaca mora seći kamenom, a ne makazama. A zbog čega se kamen baca uvis? Posle onoga što je gore rečeno o upotrebi kamena prilikom sečenja drveta, stvar je sasvim jasna. Biljarica želi da u biljci ostane demon koji je i čini lekovitom, i zato je, u momentu čupana, izoluje od kamena, bojeći se da kamen demona iz biljke ne privuče u sebe.
Kako bez posledica poseći drvo?
Kada ko poseče drvo za koje se boji da nije možda senovito, treba da na preostalom panju odseče živoj kokoši glavu, pa mu se neće ništa desiti. Ovde, očevidno, imamo žrtvu zamene, isto onako kao što se, kada u jednoj kući ubrzo dvoje jedno za drugim umru, sa onim drugim sahranjuje petao ili kokoš, kao zamena za trećeg ljudskog mrtvaca. Ali ima i druga mogućnost da čovek poseče drvo pa da mu se ipak ne desi ništa. Moj uvaženi prijatelj prota Steva Dimitrijević pričao mi je da na Kosovu Arnauti ovako rade kada seku drvo za koje se boje da nije senovito: jedan seče, a drugi čeka sa kamenom u ruci, pa čim onaj poseče drvo, ovaj drugi brže-bolje postavi kamen na panj. Zašto? Kamen ima moć da privuče, veže za; sebe svaku dušu: setimo se samo grobnog spomenika, kome je bio prvobitan cilj da pokojnikovu dušu za sebe veže; ili belutaka kojima se oivičuje grob i koji imaju isti cilj; pa onda belutaka koji se bacaju u grob pokojnika za koga postoji bojazan da će se povampiriti. Kamen koji Arnauti meću na panj posečenog drveta ima, očevidno, zadatak da dušu koja se u tom drvetu možda nalazi — veže za sebe, tako da ova ne bude u mogućnosti da ode slobodna i izvrši osvetu.
Kako naći travku što otvara sve brave?
U mitske biljke dolаzi i toliko spominjani raskolnik, koji otvara svaku bravu i pronalazi skriveno blago. Ko hoće da ga nađe, treba sam sebe da stavi u okove i da ide livadom; pa gde okovi sami od sebe spadnu, tu će ga naći; ili ćemo ga naći kod ježa, koji se u
pripovetkama smatra za vrlo mudru životinju, i koji ga drži pod jezikom.

Od životinja možemo dobiti i „zemaljski ključ", koji ima istu moć kao i raskolnik;
tu travku poznaje ptica žunja. Kada ona izleti iz gnezda, treba zatvoriti izlaz i podmetnuti crvenu maramu, pa kad žunja vidi da ne može ući, doneće tu magičnu travku i otvoriti ulaz; ali čim to učini, gledaće ona da travku uništi, pa će je baciti na crvenu maramu, misleći da je vatra, i onda je čovek može uzeti.
Kako naći travku večnoga života?
Postoji, najzad, i travka za kojom su čeznuli i tražili je mnogi junaci iz epskih pesama i iz narodnih pripovedaka; to je travka živoga. Tu travku poznaje zmija, koja je „lukava mimo sve zveri poljske. Ako jednu zmiju ubiju, lako se može desiti da njena drugarica donese travku života i oživi je. Ima još jedna biljka — ili, bolje reći, jedan biljni supstrat — koja nam može osigurati večiti život — to je jedna na prvi pogled tako obična stvar kakvo je seme od beloga luka. Ali to seme niko nikada nije video niti za njega čuo. Za njega znaju samo vile. Kao što su grčki bogovi jeli ambroziju, tako naše vile jedu seme od belogа lukа, i žive dokle im se život ne dosadi; a kad im dosadi, one to seme odbace, i tako bez bola umru. Iz ovog poslednjeg podatka vidi se da se je i naš narod, ko zna u kako dalekoj prošlosti, kao i drugi narodi interesovao za problem besmrtnosti. Besmrtnost je moguć&a, ali samo uslovno, i samo u teoriji; u praksi, nju je čovek, bilo zbog svoje lakomislenosti ili nepoverljivosti, izgubio ili proigrao. Aleksandar Veliki našao je vodu života, ali ju je izgubio krivicom svoga kuvara; prvi čovek, vavilonski Adapa, nije smeo da okusi jelo besmrtnosti, koje mu je za svojom trpezom ponudio vrhovni bog Anu, jer je mislio da mu Anu sprema zamku; Adam je prodao svoju besmrtnost za plod koji će ga dovesti do saznanja dobra i zla; Gilgameš je dobio, najzad, travku života, ali je pustio da mu je ukrade zmija. U krajnjem redu, što ljudi nisu besmrtni, kriva je ona poznata zavist bogova, koja je bila tako važna komponenta u staroj, naročito u grčkoj religioznosti. Kada su bogovi stvarali ljude — kaže se u jednom starovavilonskom tekstu — oni su za ljude odredili smrt, a život su za sebe zadržali. I nаši preci verovali su da je besmrtnost moguća, ali da nam je, grabeći za sebe jelo života, osporavaju vile; međutim, mada su zbog ovoga mogli negodovati, nisu oni nikada gubili uverenje da se eliksir života ipak nalazi u tajanstvenoj snazi svetih drveta i magičnih biljaka. Na tome uverenju počiva cela religija drveća i biljaka, koju su naši preci sa puno pijeteta čuvali i ostavili je svojim potomcima u amanet.