Čiča Nikola P.

Autor: Petar Jokić, nastavnik

Čika-Nikola je bio srednjeg rasta, vitkog stasa, malo zgrbljenog nosa, svetlobraon očiju; uvek nasmejan i blage naravi. Nosio je konfekcijsko odelo sa šeširom na glavi, koji je retko skidao. Tad bi oskudna, proseda kosa njegovom licu davala neki sveštenički izgled sa smrznutim osmehom. Takvog čika-Nikolu mogliste videti samo za vreme slavskog ručka i na parastosu. Kad sam se s njim zbližio, nije imao više od 50 godina, a ja sam bio đak osmogodišnje škole. Čuvali smo zajedno ovce i svinje, posle žetve, na državnim njivama. Čika-Nikola nije imao mnogo škole, ali je dosta čitao i po tome se izdvajao od seljaka našeg sela. U to vreme bila je popularna neka edicija pod naslovom "300 čuda". On bi prvo ispričao nešto zanimljivo, a onda te svesčice davao meni, pa sam i sam uživao. Za pripovedanje je imao božjeg dara. Tako je plastično umeo da dočara događaje da je za mene to bilo kao da gledam filmsku priču. Još uvek pamtim njegovu prepričanu bajku "Kameni cvet". "Gori vatra, kraj nje se okupila deca i jedan sedi čiča. Plamen se širi u noći, a iz njega izranja priča o siromašmom mladiću, kamenorescu"... Mnogo godina kasnije kad sam u Bosni, u školskoj biblioteci, naleteo na tu knjigu i pročitao, shvatio sam koliko je čika-Nikola bio darovit pripovedač. Čika-Nikola je voleo život, prirodna prostranstva i decu. Sin jedinac mu se oženio i dobio sina i kćerku. Radost. Ali, posle prerane smrti supruge Vide, koju je mnogo voleo, čika-Nikola se osamio i radost pretvorio u tugu. Kad sam ga, neku godinu potom posetio, to više nije bio stari čika-Nikola. Umesto večitog osmeha lice mu je poprimilo samrtični izraz neizrecive tuge. Ubrzo potom, umro je, ne uspevši da izbriše tugu za voljenom ženom. Ova priča je dug čika-Nikoli, koji je u moje detinjstvo utkao više radosti nego bilo ko.http://tabanovic.com